Међународни дан матерњег језика

Данас је Међународни дан матерњег језика. Увек се обележава  21. фебруара са циљем да се укаже на језичку разноликост, али и на проблеме у образовању и могућности приступу учења језика.

Србија се истиче по томе што поред српског језика и ћириличног писма, у службеној употреби у северној покрајини Војводини има још пет језика и писама националних мањина – мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински. Тим поводом угостили  смо професорку српског језика и књижевности Тању Русимовић и разговарали о томе како негујемо наш српски језик.

-Од 2000. године почиње да се обележава тај датум и кад погледате то је од скора, није одавно и зато је и важно да стално причамо и помињемо разлоге зашто је почео да се слави. Колико год да се помиње, још увек има оних који не знају. Чињеница је да је средином 20. века у Бангладешу, група студената протестовала зато што не може њихов матерњи језик да се користи као службени, не могу да студирају на свом матерњем језику и чак је пет студената страдало. Тада је читав свет одреаговао на чињеницу да је неко обесправљен у 20. веку и да не може да себе и своје образовање изражава на матерњем језику и то је повод да на данашњи дан читав свет обележава „Дан матерњег језика“, објашњава професорка српског језика и књижевности.

Данашњи дан промовише културну и језичку разноликост, односно вишејезичност, што се данас сматра богатством на одређеној језичкој територији, речи су професорке Тањe Русимовић.

-Од средине 19. века у тој културној револуцији, Вук Караџић се изборио да ми имамо свој народни Српски језик који постаје књижевни, стандардни и језик наше културе. Ако се враћамо још мало у прошлост, још од 11. века ми имамо тај идентитет у култури преко Српско – словенског језика, то је читав наш средњи век, који је такође задивио Европу и свет. Али, можемо рећи да је наша брига о језику сад шаролика. С једне стране, као народ који је по економској снази мали, има једну велику и свету признату култури и народну и уметничку, истиче професорка Русимовић.

Како би сачували свој језик али и ћирилично писмо, професорка Тању Русимовић каже да је неопходно да што више читамо, пишемо, да се образујемо на матерњем језику и пишемо на нашем ћириличном писму.

-Јако је занимљиво што смо ми на подручју, на којем јесмо, где би сви требали да се запитамо, шта је једном Врањанцу, једној Врањанки, матерњи језик? Ја све време причам о српском језику и да смо се ми много пре овог немилог догађаја изборили преко Вука Караџића, да имамо свој службени језик. Али, шта са оним матерњи, шта је матерњи језик? То је онај језик који први чујемо у кући, зато што га прво од мајке чујемо, наглашава професорка Тања Русимовић.

 Утицај модерне технологије, утицај друштвених мрежа, употреба страних речи и израза у свакодневној комуникацији доводи до губљења основног, односно матерњег језика. Језик је попут живог организма и прати свакодневне промене, с тога га треба неговати, односно користити у свакодневној комуникацији без помоћних страних израза. Наш велики  српски Жупан Стефан Немања рекао је: „Народ који изгуби речи, изгубио је и себе“.

Please follow and like us:
Друштво