Пета епизода серијала „Збори ми на врањански“ доноси причу о младима – о генерацијама које расту у дигиталном добу, али још увек зборе својим језиком.
Некада се врањски говор учио у кући, на улици, у песми и шали.
Данас, када су све речи на телефону, поставља се питање – колико млади препознају и користе свој дијалект? Да ли га разумеју као део свог идентитета или као језик прошлости?
Професорка и књижевница Бранка Марковић подстиче ученике да негују дијалекат, каже да дијалект није нешто што треба чувати у књигама, већ у животу.
Она подстиче младе да се не стиде свог говора, јер у њему су емоција, ритам и душа Врања.
„Дијалекат није архаизам“, каже Бранка, „већ жива реч која нас чини својима.“
Професор Бранимир Стошић Каце, чувар врањске песме и народне речи, додаје да је врањански језик „ужасно прецизан“ – јер у њему свако „ајде“ има своју нијансу, а једна реч уме да замени целу причу. „Ко разуме врањски“, каже он, „разуме и човека.“
У разговор се укључује и Данило, гимназијалац који је више пута награђиван на такмичењима из српског језика.Он кроз пример младих генерација показује како се врањски говор мења, али и даље живи. „Стари врањски има ритам који ми, млади, тек откривамо“, каже Данило, „и можда не говоримо као наши стари, али разумемо топлину тих речи.“
А шта се дешава када се врањски говор нађе на сцени, рецимо, театра?
Редитељка Марија Младеновић и продуценткиња Николија Здравковић, обе са дипломом Факултета драмских уметности у Београду, говоре о томе како дијалект у позоришту постаје уметнички алат – начин да се глума приближи публици.
Оне истичу да је врањски говор драмски и музички истовремено – и да свака изговорена реч на сцени носи тежину, боју и осећај. „Кад се дијалект пренесе у уметност,“ кажу оне, „он постаје вечан.“
Као и увек, ту су наши стални јунаци – Ема и Аца.
У рубрици „Одим, гледам, зборим“, двоје пензионера са пуно духа и искуства гледају на младе Врањанце са дозом хумора и љубави. Говоре о томе како су се некад училе прве речи, како се зборило у чаршију, и шта мисле о новом „врањском сленгу“.
„Е, бре, ако не збори ко човек – нека ћути!“ смеје се Аца, а Ема додаје: „Само да се збори, све друго ће се разуме!“
Врањски говор мења облик, али не губи душу.
Млади га можда не зборе исто, али га осећају.
Јер језик који се воли – не може нестати.
Радио Врање – премијера четвртак 6.11.2025. у 11
*Медијски пројекат суфинансиран је средствима Министарства информисања и телекомуникација владе РС. Ставови изнети у подржаном медисјком пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
