Надлежни органи и установе надлежне за примену закона о спречавању насиља

Насиље у породици, у смислу Закона о спречавању насиља у породици, јесте акт физичког, сексуалног, психичког или економског насиља учиниоца према лицу које је тачно дефинисано Законом, а непосредна опасност од насиља у породици постоји када из понашања могућег учиниоца и других околности произлази да је он спреман да у времену које непосредно предстоји по први пут учини или понови насиље у породици.

Спречавање насиља у породици састоји се од скупа мера којима се открива да ли прети непосредна опасност од насиља у породици и скупа мера које се примењују када је непосредна опасност откривена, што је дефинисано Законом.

Како се спречавање насиља састоји од скупа мера, тако је и скуп државних институција, установа укључен у превенцију. Ту су укључени полиција, Центар за социјални рад, Здравствене службе, Тужилаштво и други актери.

За спречавање насиља у породици и пружање заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених законом надлежни су полиција, јавна тужилаштва, судови опште надлежности и прекршајни судови, као надлежни државни органи, и центри за социјални рад, као установе. Поред надлежних државних органа и центара за социјални рад, у спречавању насиља у породици, преко давања помоћи и обавештавања о насиљу, као и пружању подршке жртвама насиља учествују и друге установе у области социјалне заштите, образовања, васпитања и здравства (у даљем тексту: државни органи и установе надлежне за примену овог закона). Подршку жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених законом могу да пруже и друга правна и физичка лица и удружења.

Прва углавном реагује полиција, јер се насиље најчешће прво пријави Полицијској управи.  Након што жртва да изјаву полицији, и уколико има повреде, бива упућена у здравствену установу, како би се санирале повреде, али и забележиле на посебном обрасцу, који ће бити потребан жртви као доказ у полицији или Тужилаштву.

Овде је важно указати и на потребу хитног поступања центра за социјални рад код давања мишљења. Дакле, мишљење по Закону полицији мора бити достављено до истека 8. сата, а тужиоцу до истека 24. сата. Ово из разлога, јер се у неким ситуацијама дешава да полиција затражи мишљење, а центар га достави након 7 и више дана. Овакво мишљење, чак и да је далеко опширније и квалитетније од основних података, потпуно је „замагљено“ неиспуњењем начела хитности и никако не доприноси раду полиције и тужилаштва у хитној процени ризика. Управо због овако кратког рока за давање мишљења центра за социјални рад, који јесте нужан за поступање полиције и јавног тужилаштва, надлежни полицијски службеник би мишљење центра требало да тражи одмах по довођењу могућег учиниоца, како би и центар имао рок до 8 сати да достави мишљење, односно јавни тужилац би ово мишљење требало да тражи од центра одмах након што је од надлежног полицијског службеника обавештен да је лицу уручено наређење о изреченим хитним мерама, како би и центар имао до 24 часа да да ово мишљење. Све ово подразумева да су полиција, центар и тужилаштво добро „умрежени“, а то значи да се „познају“, односно да имају размењене бројеве телефона, мејлове или бројеве факса. Дакле, нужно је да сарађују, што јесте њихова обавеза предвиђена Законом о спречавању насиља у породици.

Мишљење центра за социјални рад у смислу Закона о спречавању насиља у породици могли бисмо назвати „прелиминарним извештајем“. Дакле, то није налаз и мишљење стручног тима, који центар израђује након свеобухватног поступка опсервације неке породице. С тим у вези мишљење центра за социјални рад требало би да садржи основне податке из евиденције центра за социјални рад о некој породици и то да ли се породица налази на евиденцији, од када, по ком основу, да ли је центар и када предузимао какве радње из своје надлежности, има ли деце у тој породици, да ли су евентуално у току неки поступци и који и слично.

Примера ради, уколико би центар навео да се породица налази на евиденцији због материјалних давања, то би надлежном полицијском службенику код процене ризика и заменику јавног тужиоца код вредновања ризика указивало на ризик финансијских проблема, податак да у породици има деце – указује на ризик да су деца могла бити присутна и да су могла бити повређена, податак да се породица налази на евиденцији више година због нпр. нарушених породичних односа указује на податак да постоји континуитет у нарушеним односима и да последња пријава која се процењује никако не може бити сматрана као инцидентан догађај и сл.

У сваком јавном тужилаштву, осим оних посебне надлежности, јавни тужилац одређује заменике јавног тужиоца који су завршили специјализовану обуку да би остваривали надлежности јавног тужилаштва у спречавању насиља у породици и гоњењу учинилаца кривичних дела одређених законом.

Председник сваког суда опште надлежности и прекршајног суда одређује судије које су завршиле специјализовану обуку да суде у предметима спречавања насиља у породици и за кривична дела одређена законом.

Државни органи и установе надлежне за примену закона дужни су да брзо, делотворно и координисано спречавају насиље у породици и вршење кривичних дела одређених законом и да пруже жртви заштиту, правну помоћ и психосоцијалну и другу подршку ради њеног опоравка, оснаживања и осамостаљивања.

Свако мора да полицији или јавном тужиоцу пријави без одлагања насиље у породици или непосредну опасност од њега.

Ако се процени непосредна опасност од насиља у породици, надлежни полицијски службеник доноси наређење којим изриче хитну меру учиниоцу који је доведен у полицијску станицу Хитне мере су: мера привременог удаљења учиниоца из стана и мера привремене забране учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој. Наређењем могу да се изрекну обе хитне мере.

После пријема обавештења, процене ризика и наређења, основни јавни тужилац проучава обавештења и вреднује процену ризика надлежног полицијског службеника. Ако после тога установи непосредну опасност од насиља у породици, дужан је да суду поднесе предлог да се хитна мера продужи, у року од 24 часа од часа уручења наређења лицу коме је изречена хитна мера. Уз предлог, основни јавни тужилац доставља суду и процену ризика надлежног полицијског службеника, своје вредновање његове процене ризика и друге доказе који указују на непосредну опасност од насиља у породици.

Предлог да се хитна мера продужи подноси се основном суду, а решење о предлогу доноси се без одржавања рочишта, у року од 24 часа од пријема предлога да се хитна мера продужи.

Виши јавни тужилац и лице коме је изречена хитна мера могу против решења основног суда поднети жалбу вишем суду, у року од три дана од дана пријема решења, а преко основног суда који је донео решење. Основни суд дужан је да жалбу и све списе предмета проследи вишем суду у року од 12 часова од пријема жалбе. О жалби одлучује веће вишег суда од троје судија, у року од три дана од дана када је примило жалбу од основног суда. Виши суд може одбити жалбу и потврдити решење основног суда или усвојити жалбу и преиначити решење основног суда. Он не може укинути решење основног суда и предмет вратити основном суду на поновно поступање. Жалба не одлаже извршење решења основног суда. На поступак одлучивања о продужавању хитне мере сходно се примењује закон којим се уређује парнични поступак, ако законом није другачије одређено.

Хитна мера коју изриче надлежни полицијски службеник траје 48 часова од уручења наређења. Суд може хитну меру продужити за још 30 дана.

На подручју сваког основног јавног тужилаштва образује се група за координацију и сарадњу. Она разматра сваки случај насиља у породици који није окончан правоснажном судском одлуком у грађанском или кривичном поступку, случајеве када треба да се пружи заштита и подршка жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела из овог закона, израђује индивидуални план заштите и подршке жртви и предлаже надлежном јавном тужилаштву мере за окончање судских поступака. Група за координацију и сарадњу одржава састанке најмање једном у 15 дана, а о току састанка води записник.

Састанцима могу, по потреби, присуствовати представници образовних, васпитних и здравствених установа и Националне службе за запошљавање, представници других правних лица и удружења и појединци који пружају заштиту и подршку жртвама. Група за координацију и сарадњу доноси пословник о раду којим се ближе уређује њен начин рада и одлучивања.

То су законске регулативе, а често у пракси не изгледа све тако. Ипак, то не сме да обесхрабри жртву да потражи помоћ свугде где може, да затражи психолошку и сваку другу врсту подршке.

 

Медијски пројекат “Реци НЕ насиљу“ реализује се уз финансијску подршку града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

 

 

 

Please follow and like us:
Реци не насиљу