Злостављање је сваки облик физичког или емоционалног злостављања, сексуалног злостављања, занемаривања и немарног поступања или искоришћавања детета, што резултира стварном или потенцијалном опасношћу по дететово здравље, преживљавање, развој или достојанство у контексту односа одговорности, поверења и моћи.

Када говоримо о породичном насиљу углавном се акценат ставља на однос отац – мајка, тачније однос међу партнерима, а често се у овој причи заборавља да су и деца посредно жртве насиља у оваквим партнерским односима. Жене често трпе насиље, неретко под изговором да то чине због деце. Заправо, мајка која трпи насиље, детету наноси много већу штету остајући у таквом односу.

Директно насиље над децом узроковано је разним факторима. У нашем окружењу то су углавном економска неразвијеност, култура сиромаштва, ратови, миграције, родни режими засновани на неједнакој моћи између мушкараца и жена, те укорењени у патријахалном систему вредности у којем се оправдава насиље над женама и децом у породици. Према некој статистици коју наводи Уницеф  44% дечака и 42% девојчица млађих од 14 година било је изложено насилним методама дисциплиновања код куће.

Физичко насиље је честа метода дисциплиновања деце. Забрињава чињеница да су мала деца узраста до 2 године изложенија физичком насиљу него старија деца. Према статистици из 2014. године чак 21 посто деце старости до годину дана трпела су неки вид насиља, 29 посто деце старости две године, 27 посто од 3 до 4 године, док је проценат деце старости од 10 до 14 година која су трпела насиље 8 посто.

Такође, када је дете изложено породичном насиљу, где гледа како отац пребија мајку или само наслућује и осећа да насиље постоји, оно трпи и пати. Често родитељи мисле да их деца не чују јер су током свађе била у другој соби, али деца увек знају и осете. Чак и када не чују, они виде да се расположење мајке променило, осећају напетост и знају да се насиље дешава. Дете које расте у оваквој породици осећа страх за егзистенцију, страх од самог насиља, развија анксиозне и депресивне симптоме, као и конфликтна осећања према родитељу који је насилан. Деца која су жртве породичног насиља често и сама постају насилна. У контексту вршњачког насиља, такође, најчешће су насилници она деца која су била изложена насиљу у породици.

Насиље над децом јавља се најчешће у породици и најчешће од стране особа које су им блиске, због чега се не може лако ни утврдити. Може се јавити и у школи, на интернету, па чак у специфичним институцијама којима је примарна функција заштита деце.

На физичко насиље над децом треба посумњати када подаци о околностима под којима је настала повреда, које даје родитељ, односно особа која је довела дете на преглед, не одговарају самој повреди, као и код честих, поновљених повреда код истог детета или када постоје вишеструке повреде различите старости или повреде које не одговарају узрасту детета, односно његовом развојном нивоу и сл.

Примери физичког насиље су: шамарање, ударање, шутирање, дрмусање, стезање врата, бацање, тровање, паљење, поливање врућом течношћу или урањање делова тела у врућу течност, излагање детета деловању вреле паре, везивање детета, напад оружјем и сл.

Телесни знаци насиља су: модрице различите старости (на необичним местима попут лица, бедара, потколеница, леђа, трбуха, потиљка и сл.), опекотине, прелом костију, секотине, огреботине, уједине, ишчупана коса, повреде и оштећења мозга, насилна (повредама узрокована) смрт детета.

Осим телесних показатеља, код деце се могу појавити и понашајни показатељи (у контакту с одраслима деца су необично опрезна, склона су претераном удовољавању ауторитетима, срамежљива су, повучена или хиперактивна), социјални показатељи (немогућност успостављања пријатељских односа с вршњацима, слабе социјалне вештине, слабе когнитивне и језичке вештине, тенденција да проблеме решавају агресивношћу) и емоционални показатељи (љутња, непријатељство, емоционална тупост) физичког насиља. Адолесценти могу показати и неке друге знакове у виду лагања, крађе, туче, испада агресивности и беса, бежања од куће и из школе, када је реч о физичком насиљу у школи, аутодеструктивног понашања и др.

У поређењу с осталим облицима насиља индикатори физичког насиља су највидљивији. 

Већи је проблем психичко насиље, чије последице нису видљиве голим оком.

Појавни облици емоционалног насиља код детета су: одбацивање дететових потреба (омаловажавање, подсмевање, критиковање, вређање, спречавање развоја дечје аутономије, онемогућавање развоја привржености с другим особама, подређивање дететових потреба потребама одраслих, исмевање и др.); терорисање или излагање детета континуираним вербалним нападима који стварају климу страха, напетости и несигурности, игнорисање и деградирање детета, што укључује и изостанак позитивних стимулација (недостатак стимулације и неодговарање на дететове потребе, понашање родитеља као да „дете не постоји“, при чему родитељ не додирује дете, не гледа га, игнорише дететово присуство, не показује емоције према детету и сл.); манипулисање дететом у циљу задовољења сопствених потреба које нису у складу са дететовим (укључује активности у којима одрасли користе дете у сврху постизања неких својих циљева, не водећи притом рачуна о дететовим потребама, осећањима и интересима); изолација (онемогућавање детету да контактира с осталим члановима породице, вршњацима, као и да партиципира у породичним, социјалним или школским активностима); константни сарказам, понижавање, срамоћење (континуирано негативно обраћање, нападање детета, критиковање пред другима, називање детета погрдним именима у присуству других, при чему дете никада не добија похвале), подржавање дететовог неадекватног понашања, подмићивање, вербални напади, те притисак на дете да брже одрасте.

Психичко насиље се може препознати и у вршњачким односима, психичко насиље у школи, и у односима одраслих према деци у институцијама у којима деца бораве и раде, али и у партнерским односима, тзв. психичко насиље у вези.

Специфичну врсту психичког насиља детета представља присуство насиљу у породици Као што смо истакли на почетку, деца су жртве насиља, не само када га директно трпе, већ и када су изложени актима насиља као сведоци.

Што је дете млађе, ризик штетног утицаја на развој детета је већи, не само због високе зависности детета, већ и због специфичности дечјег мишљења и тумачења социјалних односа и догађаја у окружењу.

Медијски пројекат “Реци НЕ насиљу“ реализује се уз финансијску подршку града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.