Насиље. Реч која се у последње време све чешће употребљава. Знамо да постоји много врсти насиља, а када је реч о насиљу у партнерским односима, породичном, или конкретније насиљу над женама, ту тек долази до забуне. Често насилне радње не препознајемо као насиље, док се не мало пута деси и да се свађе између брачних другова пријављују као насиље, иако елемената за то нема.

Како наводи портал Сигурна кућа – насиље је свака радња или понашање против Ваше воље која Вас онеспокојава, угрожава психички, физички, економски, сексуално. “Ако се плашите Вашег партнера и ако бринете какве последице можете трпети и због врло минорних и безначајних ствари. Ако се наљути и због ситница. Уколико све мора бити по његовом. Уколико бринете и осећате да га Ваше понашање може “извести из такта”. Уколико се осећата као да морате да “ходате по јајима”, треба да се забринете.

Није увек лако препознати да ли смо и када у насилној вези. Ниједан партнер на почетку није насилан и често се везујемо за тај период, запостављајући новонастале ситуације.

Статистика каже да свака трећа жена широм света доживи физичко или сексуално насиље. Насиље над женама и девојчицама представља кршење људских права, а непосредне и дугорочне физичке, сексуалне и менталне последице за жене и девојчице су разорне и нажалост неретко укључују и смрт.

Пре физичког, насиље углавном бива психичко, мада правила нема. Неки насилници уопште физички не злостављају своје партнерке, али их својим понашањем застрашују, контролишу, подривају њихову личност, доводе до тога да се осећају заробљеним, изолованим, неспособним и зависним од насилних партнера. 

Вређање, критиковање, умањивање способности, понижавање, све су то облици насиља над женама, мада морамо да напоменемо да су често жене насилници, а мушкарци жртве, иако се о томе не говори.

Као синоним за насиље над женама се често користи и термин родно засновано насиље, односно оно које се дешава због родних карактеристика особе, а у 95% случајева, то су жене. Углавном се под родно заснованим насиљем подразумевају облици насиља који погађају готово искључиво жене (силовање, генитално сакаћење, проституција, трговина женама, принудни брак, принудна трудноћа, принудни абортус, принудна стерилизација, мушко насиље над женама), али и различите насилне праксе које се скривају и правдају обичајима и традицијом, а према женама су дискриминишуће (принудно ношење чадора, зара и фереџе, ускраћивање образовања, здравствене заштите, професионалног рада, онемогућавање деловања у јавности).

Насиље над женама има широк спектар форми, али није ограничено на: (а) насиље које се догађа у породици или домаћинству, (б) насиље које се догађа у заједници, (ц) насиље почињено или одобрено од стране државе или њених представника и службеника, (д) насиље и кршење људских права жена у ратним конфликтима.

Психолози наводе неке типичне особине понашања насилника: љубомора, посесивност, омаловањавање, претње и насилно понашање. Поред тога, насилници често себе представљају као брижне и добре, веома често проналазећи изговоре за своје понашање, као што су стрес, финансијски притисак, тешко детињство и слично.

Поражавајући је податак до кога долази центар “У бунту“ да свега 40% жена које трпе насиље потражи помоћ било ког типа, што наглашава потребу да се о овом проблему говори и приступи на више нивоа – друштвеном, политичком и психолошком. Жене жртве насиље такође су неретко мета разних других форми дискриминаторног понашања што их ставља у посебно тешку ситуацију.

Многе жене су насиљу изложене и након напуштања партнера, а често прогон траје све до смртног исхода. Насилници често злоупотребљавају институције, правећи обрнуту причу – жртве пријављују за насиље, што успорава процес решавања појединачних случајева.

Најчешће жене остају у односима са насилником због тога што “немају где да оду“, затим због деце, која, напомињемо, више трпе у оваквим односима, него када се партнери раздвоје, затим због економске несамосталности.

Зато је важно да свака жена има посао како би себи обезбедила барем основну егзистенцију. Насилници често и забрањују женама да раде, како би оне биле зависније од њих.

Прва рука помоћи је свакако Сигурна кућа, уколико подршка родитеља изостаје. Психолошка подршка је такође врло значајна, јер многе жене, тек када су се “ишчупале“ из зачараног круга живота са насилником, схватиле су кроз какву су тортуру пролазиле и под каквим су притиском живеле.

Зато, драге жене, не размишљајте два пута. Уколико у овом тексту препознајете барем и једну карактеристику насилног понашања код свог партнера, изађите из овог односа што пре, јер боље неће бити.

Медијски пројекат “Реци НЕ насиљу“ реализује се уз финансијску подршку града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.