Grad Vranje, iako relativno mala lokalna samouprava na jugu Srbije i na neki način skrajnuta od važnih dešavanja, ipak je za razliku od mnogih većih gradova odavno prepoznala značaj borbe protiv pošasti 21. veka, trgovine ljudima. Taj momenat, pokazaće kasnija dešavanja, pomogao je u situaciji kada je Vranje postao migrantska ruta i kada su neka mesta Pčinjskog okruga prepoznata kao kritične tačke na mapi trgovine ljudima.
Lokalna mreža za borbu protiv trgovine ljudima formirana je 2013. godine.
– Od trenutka kada smo formirali Lokalnu mrežu za borbu protiv trgovine ljudima te 2013. bili smo svesni da mreža mora da opstane na teritoriji grada i da mora da funkcioniše u svom punom sastavu. Na to su nas navele određene činjenice. Pre svega, Vranje se nalazi na tromeđi. Imamo u okruženju dva granična prelaza, a tu je i administrativni prelaz sa Кosovom i Metohijom. Takođe, u nekom ranijem periodu imali smo veliki broj prijava o tome da naše devojčice odlaze u Bujanovac i Preševo da, navodno, rade. Zatim, imali smo veliki slučaj radne eksploatacije u Čečeniji, gde su žrtve trgovaca ljudima bili ljudi iz našeg kraja. Takve prijave nismo mogli, ni smeli da ignorišemo. Suština našeg postojanja je prevencija trgovine ljudima, a ne lečenje posledica te trgovine. Za lečenje posledica nadležne su neke druge institucije, kaže za internet portal RTV Vranje, predsednica Lokalne mreže i gradska većnica Danijela Milosavljević.
Mrežu čine Policijska uprava, Tužilaštvo, Centar za socijalni rad, Centar za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite, predstavnici grada i nevladinog sektora. Njihov prevashodni zadatak je stalna i permanentna edukacija mladih ljudi, naročito srednjoškolaca.
– Važno je da mladima objasnimo koje sve opasnosti vrebaju, koji su načini vrbovanja, ko može da postane žrtva i da znaju kome mogu da se obrate – nadležnima, ako postoji sumnja. Ukazujemo im na to da mogu da se obrate bilo kome iz Mreže, kaže Milosavljevićeva i dodaje:
– Ukoliko za nekoga postoji sumnja da je žrtva trgovine ljudima, smeštamo ga u Sigurnu kuću. To je trenutno izmeštanje u bezbedno okruženje, dok ne dobije status žrtve. To je skraćeni postupak i realno pomažemo ljudima. Imali smo slučajeve, gde su žrtve izuzetno uplašene. Postoji podatak da 99% žrtava trgovine ljudima neće da prijavi ili ne sme da prijavi trgovca, jer su uplašene da će im naneti neko zlo, njima ili članovima njihovih porodica, objašnjava Milosavljevićeva. Naša želja je da nam neki drugi ljudi prijavljuju sumnju na trgovinu ljudima, a ne samo žrtve i zato radimo edukacije sa profesorima i nastavnicima u srednjim školama. Desilo se, prošle godine, da smo iz jedne srednje škole u Vranju dobili prijavu. Dobro smo odreagovali i sprečili trgovinu ljudima, objašnjava predsednica mreže.
Vranje kao patrijarhalna i zatvorena sredina, dobro ušuškana i uljuljkama sopstvenim potrebama i željama, nije navikla da se oko njega pletu kriminalne mreže različitih predatora. Zato je sve zaprepastila vest da je u jednom noćnom baru u okolini Vranja, republička inspekcija rada i policija naišla na, pretežno žene, koje su bile u položaju žrtve, da su živele u krajnje nehumanim uslovima, radile za bedne nadnice i na taj način dospele u dužničko ropstvo.
– Poslodavac im je govorio da moraju da plate hranu i smeštaj, a male dnevnice to nisu omogućavale i žrtve nikada nisu mogle da vrate taj dug. Žene se uglavnom eksploatišu u noćnim barovima, a muškarci u poljoprivredi, građevini i u težim fizičkim poslovima, navodi Milosavljevićeva.
Dva primera šikaniranja
M.K. je sada četrdesetogodišnja uspešna mlada žena. Potiče iz stare gradske porodice. Imala je bezbrižno detinjstvo puno ljubavi. Nažalost, ostala je bez majke na prvoj godini fakulteta. Otac je tugovao, a M.K. je želela mnogo toga. Kao studentkinja u glavnom gradu, nije mogla sebi gotovo ništa da priušti. Njen dobar drug, Vranjanac koji je godinama studirao neki ozbiljni fakultet, ponudio joj je da zajedno odu do Preševa, da popričaju sa nekim njegovim drugom da li može da joj pronađe posao koji može da radi vikendom, odnosno onda kada je u Vranju. I našli su joj posao. U početku je bila hostesa u noćnom klubu, niko je nije maltretirao i solidno je zarađivala. Već samo posle mesec dana, zamolili su je da ostane i prva dva radna dana u nedelji, da ne bude tu samo vikendom. Ni tada se nije desilo ništa loše. Naprotiv, častili su je dnevnicom više. Ali, već sledećeg meseca, njen boravak na poslu, umesto dva dana, trajao je šezdeset. I umesto u Preševo, odveli su je u noćni bar na Kosovu. Uzeli su joj torbicu sa dokumentacijom i zapretili da će njene fotografije iz noćnog bara osvanuti na svim društvenim mrežama ukoliko im se ne povinuje. Postala je animir dama za bogatije klijente. Nije dobijala nikakav novac. Kada bi nešto pitala – dobijala je šamarčine. Posle dva meseca među klijentima je bio jedan čovek koji se, ona ne zna ni dan danas iz kog razloga, sažalio nad njom i pomogao joj da odatle pobegne glavom bez obzira. Tražila je pomoć institucija i dobila je. Oporavak od trauma je bio težak i naporan.
Kaže da se i dan-danas ponekad budi u panici i znoju. Nije se udala jer za to nema hrabrosti. Kaže, šta ako moj muž nekada sazna šta sam radila?
S.К. je ugostiteljski radnik iz Vranja i ima bogato iskustvo rada u inostranstvu. Radio je u Crnoj Gori, Švajcarskoj i Hrvatskoj. Kaže: “Samo pukom srećom nisam postao žrtva trgovine ljudima. Poznavao sam ljude koji su me pozvali da idemo i da radimo u Crnoj Gori. Priča je bila dobra, gazda tamo ima restoran, imaćemo smeštaj, hranu, platu… umesto toga imali smo jedno veliko ništa. Umesto 8, radili smo i po 17 sati, niko nije smeo da se buni. Jednog mladića iz Niša, prebili su od batina naočigled svih nas, samo zato što je pitao za platu. Hranili smo se splačinama jer gazda ne dozvoljava da trošimo njegovu imovinu. Кada se pojavi inspekcija samo čuješ neko viče beži inspekcija i onda skačeš kroz prozor i bežiš glavom bez obzira… Svačega sam se tamo nagledao, dolazile su i mlade žene iz Bosne i umesto da rade kao konobarice, gazda ih tera da šetaju pred njegovim društvom, da ih odmere kakve su. Gotovo odmah završe u njegovom krevetu, a ako neće, više ih ne vidimo… Ne znam šta se sa tim mladim ženama dešavalo, posle…”
Svedočenja žrtava trgovine ljudima od izuzetne vrednosti
Ovo su samo dva, u moru loših iskustava. Ovo dvoje ljudi su, koliko-toliko, imali sreće.
Profesorka psihologije u vranjskoj Gimnaziji smatra da su iskustva i svedočenja o seksualno i radno eksploatisanim žrtvama trgovine ljudima veoma važna. Njihove ispovesti su, kako kaže, glavni stub na kojima se zasniva pomoć društva i drugih mehanizmima u rešavanju ovog problema.
– Svedočenja žrtava trgovine ljudima imaju izuzetnu vrednost, a na prvom mestu drugim žrtvama se stavlja do znanja da nisu same i da za svaku situaciju postoji rešenje. Takođe, postoje ljudi koji će ih podržati“, poručuje psihološkinja.
Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima objavio je da je u toku 2021. dobijeno 127 novih prijava i podneto 15 prijava iz prethodne godine.
– Za 122 slučaja pokrenut je postupak identifikacije. Formalno je identifikovano 46 žrtava trgovine ljudima. Kao i prethodnih godina, većinu žrtava čine žene, čak 80%, što govori o tome da trgovina ljudima ima komponentu rodno zasnovanog nasilja. Nastavlja se i trend da je seksualna eksploatacija dominantan vid, sa učešćem od 50%. Na drugom mestu je višestruka eksploatacija sa 17% a na trećem prinuda na prosjačenje sa 10%. 37% identifikovanih žrtava su maloletne osobe, a među njima je 94% devojčica, navodi se u godišnjem izveštaju Centra.
Zanimljivo je da najveći procenat prijava dolazi iz sistema policije, socijalne zaštite ali i specijalizovanih udruženja građana.
Stanovnici Srbije su izloženi riziku od svih oblika eksploatacije podjednako i u zemlji i inostranstvu. Unutar naše zemlje u najvećoj meri iskorišćavaju se do 100 km od mesta u kojem borave i žive, a u inostranstvu našim građankama i građanima najčešće se trguje u zemljama EU i Rusije, navodi Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja ATINA na svom sajtu.
Srbija već duže vreme beleži manji broj stranih državljana u Srbiji koje prepoznajemo kao žrtve trgovine ljudima i najveći broj identifikovanih upravo su naši državljani. Važno je reći da zvanična statistika nije relevantna u dovoljnoj meri jer ne pokazuje veličinu problema niti pravo stanje stvari po pitanju broja žrtava trgovine ljudima u našoj zemlji. Ipak, dok god imamo čak i jednu osobu koja pati na ovaj način, naša je obaveza da se tome suprotstavimo, da o tome razmišljamo kao o velikom problemu. Poenta je u identifikaciji i delovanju na uzroke određene pojave, u činjenici da imamo građansku obavezu da se tome svi suprotstavljamo, poručuju iz NVO ATINA.
Ono što se prepoznaje kao neophodno u ovom trenutku je da se pronađe sistemsko rešenje kako bi se pružila adekvatna podrška žrtvama krivičnih dela.
Iz organizacije ASTRA naglašavaju da žrtve trgovine ljudima uživaju određeni spektar prava nezavisno od toga da li žele da učestvuju u krivičnom procesu protiv trgovca. Prava žrtava trgovine ljudima čine i okosnicu Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima koja je stupila na snagu 1. februara 2008. godine a zbog koje je država Srbija 2009. godine donela i Zakon o potvrđivanju Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima.
– Žrtve imaju pravo na besplatnu medicinsku pomoć, na pomoć psihologa, na pravnu pomoć, kao i podršku u reintegraciji. Ta sva prava žrtva ima i ukoliko ne želi da učestvuje u krivičnom postupku, gde postoji rizik od dodatne traumatizacije, poručuju iz ASTRE.
– Tu podršku danas u velikoj meri pružaju organizacije civilnog društva. Organizacije koje se time bave su stručne za tu materiju jer se njome bave dugi niz godina. Sistem bi ovo trebalo da iskoristi uspostavljajući partnerski odnos sa ovim organizacijama, koji bi svakako podrazumevao i finansiranje programa podrške, smatra Danijela Milosavljević, predsednica Lokalne mreže za borbu protiv trgovine ljudima.
Mnoge organizacije koje se bave prevencijom trgovine ljudima ističu u prvi plan važnost prijavljivanja sumnjivih slučajeva. U prilog tome, na zvaničnoj internet stranici NVO ATINE može se naći ispis:
Ako prepoznaš da je neko žrtva trgovine ljudima, VAŽNO JE da ne ćutiš i ne zatvaraš oči! Pozovi i prijavi krivično delo trgovine ljudima na telefon: +381 61 63 84 071
Takođe, ukoliko imate saznanja da je neko žrtva trgovine ljudima, podatake o lokaciji gde se odvija eksploatacija i/ili o organizatorima trgovine ljudima, možete pozvati Upravu krininalističke policije, koja radi 24/7 pozivom na broj 0800 100 388, lokalnim policijskim stanicama, kao i Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima na broj telefona +381 63 610 590. Pored državnih institucija građani mogu prijaviti trgovinu ljudima i organizaciji civilnog društva ASTRA na SOS telefon: + 381 11 785 0000
Ovaj tekst je kreiran u okviru projekta „Prevencija i borba protiv trgovine ljudima u Srbiji”, koji se sprovodi uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, a u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku 2019-2022”. Stavovi koji su u njemu izraženi ni u kom slučaju ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije i Saveta Evrope.
