У свету у коме све више времена проводимо поред екрана, а све мање у покрету, проблем гојазности код деце постаје један од најозбиљнијих изазова савременог доба.

Иако је о самој гојазности већ много тога речено, значајно мање пажње се посвећује најприроднијем и најјдоступнијем „леку“ – редовној физичкој активности и бављењу спортом.

Управо тај аспект све више истичу стручњаци као кључни у превенцији, али и третману гојазности код деце. Поставља се питање колико је физичка неактивност опасна, и зашто је кретање важно од најранијих дана.

Гојазност : Србија у корак са светом

Гојазност код деце није више појединачан здравствени проблем, она је постала глобална епидемија. Према подацима Светске задравствене организације, око 18 % деце и адолесцената од 5 до 19 година широм света има прекомерну телесну тежину или гојазност.

На жалост Србија није изузетак. Према истраживањима која су спроведена у нашој земљи, чак 28, 9 процената деце узраста 6 – 9 година има прекомерну тежину, од чега је већ 8, 2 процента гојазно. Ово су изузетно забрињавајући подаци ако се има у виду да Србија није међу неким европским земљама где је овај тренд у опадању, већ из године у годину расте.

Када је у питању регион јужне Србије, нема конкретних детаљних регионалних истраживања, али стручњаци упозоравају на повећан ризик од гојазности у руралним и мање развијеним подручјима због комбинације сиромашнијих навика у исхрани и ограничених могућности бављења спортом.

Модеран живот: више проблема

Савремени начин живота носи бројне изазове. Данашња деца већину времена проводе у затвореном простору, најчешће поред екрана. Истраживања показују да је то по седам и више сати дневно у седећем положају. У исто време, унос калорија остаје висок често због индустријски прерађене хране, слаткиша, газираних напитака.

Неравнотежа између уноса и потрошње енергије доводи до тога да тело складишти вишак у виду масти, што временом прелази у повећану, а онда и прекомерну тежину и гојазност. Осим тога, недостатак кретања код деце повезан је са бројним другим здравственим проблемима попут повећаног ризика од дијабетеса типа 2, кардиоваскуларних проблема, малигних болести, поремећаја метаболизма и не ретко и психичких тегоба попут анксиозности и депресије, појашњава др Марија Накић из Завода за јавно здравље у Врању.

„Децу од најранијег узраста треба да учимо да у исхрани, што више, буду заступљене житарице, предност треба дати интегралним врстама житарица, исхрани богатој воћем и поврћем (сезонским и врстама које расту на нашем поднебљу). Поред тога, саставни део наше исхране су и градивне материје као што су млеко, месо и јаја које је неопходно узимати, с тим што се предност даје белим врстама меса и риби, као и млечним производима са мање млечних масти“, каже др Накић.

Истраживања показују да постоје неадекватне навике у исхрани у свим категоријама становништва које указују на нередовност оброка, занемарљив унос воћа и поврћа и намирница које нису корисне.

„Деца од малих ногу треба да стекну здраве навике које се односе на редовност исхране. У току дана би требало да имају три оброка и две главне ужине. У периоду адолесценције популарно је прескакање доручка који је веома битан, а прибегава се куповини брзе хране на киосцима што је сигуран пут ка проблемима, истиче др Накић.

Сам избор намирница је такође веома важан, као и начин припреме. Избор намирница зависи од личних преференци, од пола, узраста, здравственог стања, од физичких активности, а код одраслих особа и од професионалних активности којима се баве. На избор хране утиче породично окружење, код млађих особа, вршњаци, односно целокупно социјално окружење, култура и традиција и неизоставно маркетинг, када се врло често, посебно деци, храна која није препоручљива пласира као добар избор.  

Спорт као моћна превенција – и терапија

Редовна физичка активност и бављење спортом представљају најприроднији начин борбе против многих болести, односно гојазности у нашем случају. То није само препорука, већ нужност у одрастању детета.

Спортски стручњаци указују на то да бављење спортом:

повећава потрошњу енергије, чиме се смањују вишак калорија у организму,  

побољшава метаболизам и смањује ризик од инсулинске резистенције и повишеног холестерола,

јача мишиће и кости,што доприноси здравом физичком развоју

смањује време проведено у седећем положају, што је само по себи фактор ризика за бројне болести,

утиче позитивно на психичко здравље, деца која се баве спортом имају више самопоуздања, самостална су, боље се социјализују.

Бројне студије на ову тему у Србији указују да деца која редовно учествују у физичком васпитању, спортским секцијама и тренирају, имају значајно боље здравствене параметре од вршњака који нису активни.

Недоумица родитеља – када је право време за физичку активност решива је једноставним одговором: што раније, то боље!

Деца у вртићу и предшколском узрасту треба свакодневно да имају време и простор за игру напољу, трчање, скакање и вожњу бицикла.

Од школског узраста препорука је минимум 60 минута дневно умерене до интензивне физичке активности.

Код нешто старијег узраста- адолесцената важно је одржати континуитет јер многи у том узрасту одлучују да престану да се баве спортом и да тренирају због бројних других обавеза, што доводи до наглог пораста телесне масе.

Када су у питању деца која већ имају проблема са гојазношћу, стручеаци инсистирају на бављењу спортом, уз надзор и прилагођен програм. Комбинација умерене активности, контролисан режим исхране и редовна психолошка подршка дају најбоље резултате.

Истраживања из Србије показују да само 45 % адолесцената редовно вежба, 43 % се бави интензивнијом активношћу три пута недељно, а мање од 30 % учествује у рекреативним активностима и спортовима. Када је у питању исхрана, према подацима, око 50 % деце не уноси довољно витамина, односно не конзумира воће и поврће већ грицкалице и газиране напитке и слаткише.

Оно што посебно забрињава, и на шта указују спортски стручњаци и лекари јесте да се физичка активност нагло смањује у адолесценцији, а навике које се тада стекну често се задржавају и у одраслом добу.

Према подацима, у региону југа Србије, потреба за унапређењем спортске инфраструктуре и доступности спортских програма је велика.

Шта можемо да учинимо?

Да би спорт постао свакодневица сваког детета потребно је низ мера које би се спровеле на више нивоа.

– Све почиње у породици, па и љубав према спорту. Родитељи треба да подстичу своју децу да се крећу, баве спортом и да се клоне екрана.

– Да организују заједничке активности у природи, недељну(или чешће) шетњу, вожњу бицикла, трчање, спортске игре.

У школи је важно повећати број часова физичког васпитања, омогућити боље услове за рад, организовати разне секције, ваннаставне активности.

Здравље свих, а посебно деце мора бити на првом месту и заједници. Потребно је континуирано улагати у спортску инфраструктуру, обезбедити бесплатне спортске програме, активности које ће мотивисати децу да се активирају и баве спортом, макар и рекреативно и вршити сталну едукацију о значају физичке активности и здраве исхране.

Оно што се може закључити јесте да гојазност код деце није само естетски или проблем са вишком килограма који ће се решити сам од себе. То је комплексни здравствени и друштвени проблем. Његово решавање у највећој мери зависи од покрета. Бављење спортом, редовна физичка активност и правилна исхрана морају постати свакодневица сваког детета.

Уместо пасивног детињства пред екраном, понудимо деци активну, здраву будућност кроз игру, спорт и покрет, објашњава др Горан Поповић специјалиста медицине спорта.