Прошло је 20 година од како је генерације 1986. годиште Гимназије „Бора Станковић“ из једног безбрижног периода у животу, из средњошколских клупа, наставило животни пут ван граница свог града, државе у потрази за бољим образовањем, статусом и 20 година касније у истом школском дворишту, пронашли су једни дуге, насмејаних лица, срдачних загрљаја који су били употпуњени причом без краја.
Сусрет генерације 1986. годиште Гимназије „Бора Станковић“ из Врања организован је након 20 година, преплављен емоцијама, сузама радосницама, загљајима и причом која описује животе сваког од њих од тренутка када су се давне 2005. године, растали. Ко су сада некадашњи Гимназијалци, средњошколци, деца која су красила ђачке клупе и учионице чувене врањске Гимназије, говори за наш програм професорка српског језика и књижевности Оливера Ђорђевић.
-Они су сада једни зрели, млади а опет озбиљни људи који праве каријере и заиста су на изванредном путу. Ово је једна генерација која је направила и бејби бум, троје из мог некадашњег одељења имају по четворо деце, троје имају по троје деце, двоје, једно дете, некима су бебе на путу, а ја сам задала задатак онима који се нису остварили као родитељи, да имају годину дана за то. Имамо и брачни пар из генерације који данас имају троје деце. Нажалост, седморо из генерације више није међу живима и није дочекало ову 20-огодишњицу, нагласила је наша саговорница.
Те 2001. године када је генерација 1986. годиште започела средњошколско образовање, одељења су имала преко 35 ученика, тада је Гимназија имала и седам одељења, а на позив организатора за обележавање 20 година од матуре, одазвало се 140 некадашњих Гимназијалаца.
-Заиста ми је задовољство да говорим о овако лепом догађају, то је нешто што сваком професору, разредном старешини, изузетно значи, а посебно када је генерација тако успешна. Можда сам и посебно везана за њих зато што је то генерација којој сам први пут била разредна у Гимназији, али свеједно су били посебни, шарманти, весели, за све их је било и то се показало после 20 година. Својим каријерама, својим успешним и породичним заједницама су показали да су оно из средњошколских најава и потврдили кроз живот, истакла је професорка Ђорђевић.
Они су данас родитељи, професори, лекари, инжињери, раде на високим државним функцијама, живе у Врању, Нишу, Београду, Новом Саду, али у Америци, Абу Дабију, на Млати, у Риму. Колика је била жеља да једни, друге виде након 20 година, говори и податак да су и са других континената дошли, како би још једном одржали школски час и видели некадашње другаре, професоре, скривене симатије и љубави.
