Пријављивање насиља здравственој служби

У Републици Србији је 1. јуна 2017. године почео да се примењује Закон о спречавању насиља у породици. Њиме су проширена овлашћења и поступање релевантних институција у циљу делотворног спречавања насиља у породици у односу на до тада постојећа законска решења која су се фокусирала на мере односно санкције за насиље у породици. Приоритет у поступању државних органа, пре свега полиције, има спречавање да до насиља дође, односно да оно ескалира и да се понови.

Имајући у виду вишеструку улогу коју сектор здравства има у превенцији и заштити од родно  заснованог насиља и насиља у породици, анализа нормативног оквира, постојећих процедура и праксе посебно је значајна за сагледавање постојећег стања и унапређивања улоге здравственог система. Поред основне улоге пружања здравствене заштите жртвама насиља, здравствени систем учествује у процесу препознавања, документовања, пријављивања, процењивања, планирања, као и пружања услуга усмерених на опоравак, рехабилитацију и реинтеграцију жртве. У контексту превенције родно заснованог насиља и насиља у породици улога здравственог система посебно је значајна из перспективе издавања дозвола за држање и ношење оружја и обављања професионалних дужности и делатности које подразумевају ношење оружја, и у вези са претходном проценом испуњености прописаних услова и у вези са каснијим проверама и праћењем здравственог стања лица које поседује оружје.

Правни оквир који уређује улогу и поступање здравственог система у контексту родно заснованог насиља и насиља у породици у великој мери је унапређен, уз истовремене измене правне регулативе у области држања и ношења оружја у смислу рестриктивнијих услова за добијање дозволе за држање и ношење оружја те ојачану улогу здравственог система у вези са проценом здравствене способности лица која подносе пријаву да им се изда дозвола за држање/ношење ватреног оружја.

Упркос евидентном напретку у правној регулативи, може се констатовати да и даље постоје изазови који се односе на улогу здравственог система у превенцији и сузбијању родно заснованог насиља и насиља у породици. Полазећи од потребе да се додатно унапреди правни оквир и идентификују евентуалне препреке у пракси,анализа треба да утврди недостатке у правном оквиру и пракси који могу имати значаја за унапређивање улоге здравственог система у превенцији и сузбијању родно заснованог насиља и насиља у породици, са посебним фокусом на насиље извршено уз употребу ватреног оружја. Како би се употпунило мапирање постојећег стања, анализа настоји да идентификује и могућности за даље унапређење делотворног одговора свих надлежних институција и актера, не само кроз анализу правног оквира и процедура већ и кроз запажања из праксе и одговарајуће препоруке.

Према Закону о спречавању насиља у породици у чл. 29. је предвиђено да су сви државни органи и установе надлежни за примену овог закона дужни да у првом контакту са жртвом насиља у породици или жртвом кривичног дела дају жртви потпуна обавештења о органима, правним лицима и удружењима који јој пружају заштиту и подршку, на начин и на језику који жртва насиља разуме.

Самим тим, према Закону, здравствене и друге државне установе, институције, органи, обавезни су да неодложно пријаве полицији или јавном тужиоцу свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега. Предвиђено је да ће се новчаном казном од 50.000 динара до 150.000 динара казнити за прекршај одговорно лице у државном и другом органу, организацији и установи које полицији или јавном тужиоцу неодложно не пријави или не реагује на пријаву или опструира пријављивање или реаговање на свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега (члан 13. став 2).

Шта ово практично значи? У највећем броју случајева, жртве насиља се неће прво обратити здравственим радницима након што су преживеле насиље, већ позивају полицију. Након што дају изјаву полицији, и уколико имају повреде, жртве ће бити упућене у здравствену установу како би се те повреде санирале, али и забележиле на обрасцу који је предвиђен Посебним протоколом за здравствене раднике. Важно је да жртва добије примерак извештаја лекара специјалисте, јер тај извештај којим се констатују повреде на телу жртве, представља доказ који жртве дају надлежном полицијском службенику или тужиоцу (важно је рећи жртвама да оригинал тог извештаја чувају код себе или код особе од поверења, а да копију предају полицији).

Међутим, дешавају се случајеви у којима жртве дођу прво у здравствену установу како би им се санирале повреде и не желе да кажу на који начин су их задобиле, али здравствени радници посумњају  да повреде нису могле настати на начин на који то жртва описује. Такође постоје и ситуације када жртве потраже помоћ, јер имају проблем са високим крвним притиском или им је позлило због високог шећера у крви, а онда здравствени радник у разговору установи да је узрок проблема дуготрајно насиље у породици, односно да је дугогодишња жртва насиља која се здравственој установи јављала и раније због повреда.

У тим ситуацијама веома је битно да здравствени радници разговарају са жртвом и траже сагласност жртве да позову полицију и пријаве догађај насиља. Најчешће, када виде да имају подршку здравствених радника, жртве дају сагласност за пријављивање.

Уколико жртва да сагласност или и у ситуацији када и, поред датог објашњења здравственог радника, не да сагласност да се насиље пријави, а не ради се о тешким телесним повредама или тешкој угрожености живота жртве (покушај суицида и сл.), тада је потребно да се здравствени радници обрате социјалном раднику или правнику  своје здравствене установе, како би се полицији или јавном тужиоцу – Групи за координацију и сарадњу Основног јавног тужилаштва општине где жртва станује/борави, упутио допис у коме пријављују сумњу на насиље.

Дакле, ускраћивање сагласности жртве за пријаву јесте податак који мора бити сигнал за надлежне институције да поступају нарочито обазриво не угрожавајући пре свега безбедност жртве! Шта то значи? Практично гледано то би могло да се посматра и овако – жртва не жели да пријави, здравствена установа пријави нпр. полицији, полиција процени ризик и одмах изрекне хитне мере, а онај који насиље врши крене тада да се свети жртви и изврши насиље које може бити и највишег степена. На тај начин јој нисмо помогли, довели смо је у ситуацију која је још опаснија за њу!

Обазриво поступање подразумева да се прво направи свеобухватни план деловања, који укључује и безбедносне ризике, па тек након тога следи интервенција појединих служби

И на крају, али никако мање важно, у ситуацији када се ради о тешким телесним повредама, сексуалном насиљу или тешкој угрожености живота жртве (покушај суицида и сл.), насиље се пријављује ОДМАХ позивањем полиције, без обзира на став жртве. Усмено пријављивање полицији увек би требало да прати и писмени допис упућен поштом или имејлом на адресу тужилаштва, насловљен на Групу за координацију и сарадњу према месту пребивалишта/боравишта жртве.

Медијски пројекат “Реци НЕ насиљу“ реализује се уз финансијску подршку града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Please follow and like us:
Реци не насиљу