Вршњачко насиље је у последње време тема број један у јавности, посебно откако је у школи Владислав Рибникар у Београду ученик седмог разреда убио девет ђака и радника обезбеђења.

Родитељи стрепе за своју децу, млађи ученици и не знају тачно шта се десило, док старији преиспитују  своје вршњаке и избегавају чак и вербалне сукобе у страху да не ескалирају у нешто више.

Сви знамо да је вршњачко насиље нежељено, агресивно понашање између деце школског узраста које се временом понавља или има потенцијал да се понавља.

Оно што је овде приоритет је системско решавање проблема, што је и најтежи део целе приче. Најважније је препознати насиље и на време реаговати.

Подсетимо да постоји више облика вршњачког насиља: вербално, социјално, психолошко, физичко, дигитално, сексуално.

Дете не може да промени обрасце понашања, било да је починилац, жртва или сведок насиља. То је проблем са којим се удружено морају борити родитељи, образовне институције, држава и стручњаци.

За родитеље чије дете врши насиље прво и најважније је да то прихвате, а не да то поричу – тек тада могу да почну корективно да делују на понашање свога детета, подстичући позитивно понашање. За родитеље деце која су жртве насиља, важно је да остану прибрани и да оснажују своју децу и предузму кораке у циљу жаштите детета. Дакле, проблем насиља не треба да буде срамота, не сме да буде табу тема, јер се само тако може потражити и добити помоћ.

Дете које се насилно понаша не треба измештати из његовог окружења или кажњавати, јер то само привидно решава проблем. Штавише, таква пракса  може додатно и да закомпликује проблем, јер онда имамо дете са проблемом у понашању,  које нема континуитет у свом образовању, које мора де се прилагођава новим срединама и већ формираним вршњачким групама, што у неким случајевима доводи и до напуштања процеса образоваја. Дакле, са дететом које врши насиље треба радити, указивати му на последице његовог понашања, јачати позитивне аспекте његове личности. За ово је потребна подршка психолошко-педагошке службе, наставника, одељења, вршњака и вршњачког тима у школама, њихово велико поверење и стрпљење, али и веће учешће деце са ризичним понашањем у школским и ваншколским активностима.

Насиље не мора бити само физичко, гурање, туча него и избацивање из групе, давање увредљивих надимака и тзв „прозивање“. Многа деца трпе насиље и пате, а да то никоме не пријављују. У Министарству просвете кажу да је истраживање које је спроведено у школама 27% деце изјавило да у школи има оних којих се плаше да ће их повредити и малтретирати. Дечаци су склони физичком, а девојчице социјалном насиљу.

У великом порасту је и дигитално насиље међу ђацима

Када се говори о превенцији вршњачког насиља у фокус се стављају наставници, школе, директори, а родитељи све чешће заборављају, а они су главна карика и основа у васпитању деце.

Родитељи морају да ослушкују своју децу, да их прате, да знају када треба да реагују и да препознају евентуалне проблеме код деце.

Уколико се вршњачко насиље деси оно мора да се пријави школској управи, локалној инспекцији или тиму за насиље.

Важно је знати коме треба да се млади обрате у случају да су претрпели насиље. Млади насилници врло често негирају да су вршили агресију или верују да је то нормално у друштву. Сматрају да је жртва слаба и да је сама одговорна за насиље које трпи. Проблем продубљује то што слично мисле и они који су изложени насиљу. Жртве оклевају да пријаве насилнике јер мисле да је грешка њихова. Неки се плаше освете или не знају коме би могли да се обрате за помоћ.

Зато је важно подсетити да постоје бројеви за пријаву вршњачког насиља, као и специјализовани портал при Влади, а град Врање тренутно ради на изради Локалног акционог плана за борбу против вршњачког насиља, где су укључени сви актери друштва који су везани за младе и девијантне облике понашања.

Пројекат “Реци НЕ насиљу“ суфинансира Град Врање. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.