Психолошкиња: Забрињавајућа окупираност виртуелним светом, у стварности нема другог живота

Након трагичног догађаја у школи “Владислав Рибникар“ у Београду, почеле су да се нижу црне вести. 25 пријава из школа за само два дана, где деца имитирају понашање дечака К.К. који је починио злочин, затим напад у Младеновцу, у коме је убијено осам особа, а психолози се боје да се овај низ неће овде завршити, јер је присутан домино ефекат.

У мору црних вести о убиствима у нашој земљи у последња два дана, поставља се питање шта са децом, да ли им треба саопштити шта се догодило, или их ипак треба прећутно “заштитити“, на који начин се овакве вести говоре, и какве последице оне могу имати по децу? Психолошкиња Светлана Величковић Момчиловић каже да млађа деца можда мање разумеју, али осећају, те да је апсолутно погрешно прећуткивати и негирати догађаје који су свеопште присутни. 

-Деци, наравно, отворено рећи, у складу са њиховим развојним карактеристикама, односно у складу са оним колико они могу да разумеју ситуацију. Рећи једноставним речима, без еуфемизама, јер ће то додатно да их збуни, дакле један отворен разговор, уз испољавање својих емоција, како би и деца говорила о својим емоцијама, такође отворено, каже психолошкиња Светлана Величковић Момчиловић.

Страх је у овој причи неминован, а период опоравка деце након стресних догађаја је од 4 до 6 недеља. Психолошкиња наглашава да, уколико се симптоми у овом периоду не ублаже, а они су многобројни – од страха, интензивних емоција, преко мисаоних активности о смислу живота, депресивних мисли, па до понашајних, попут проблема са исхраном или спавањем, онда треба потражити и стручну помоћ. Деца често беже од проблема, али треба наћи начин да допремо до њих. Они, осим вербално, своје емоције могу изражавати и игром или цртежом, те је потребна додатна родитељска пажња.

Страх и неверица су природне реакције, али оно што забрињава јесу реакције подршке починиоцима ових дела, попут пружања подршке дечаку К.К., који је усмртио осам ученика школе и домара.

-Највише забрињава та реакција вршњака и деце која су фасцинирана и којима овај дечак представља неку врсту узора. Мало сам пратила друштвене мреже и апсолутно ме је поразио сијасет коментара попут: “Царе“ и неког гејмерског дискурса који се користи. Дакле, апсолутна окупираност тим виртуелним светом у коме деца живе, та подвојена реалност јесте, чини ми се, један од главних проблема. Деца као да заборављају да у реалном свету нема другог живота који постоји у игрицама, тако да та окупираност виртуелним светом јесте забрињавајућа, и то што је насиље генерално постало пожељна вредност међу најмлађима. То је оно око чега треба озбиљно да се забринемо и запитамо, и мислим да сва ова дешавања треба да буду озбиљна лекција свима нама, додаје психолошкиња.

Брине и то што црне вести настављају да се нижу.

-Чујемо, на жалост, опет немиле вести из Младеновца, тако да се плашим да овај догађај може да буде окидач за многе друге људе који су имали те неке латентне идеје о несрећама, убиствима, да крену да их испољавају,  и да можемо, на жалост, очекивати још оваквих немилих догађаја, наглашава наша саговорница.

И шта рећи после свега што нам се десило и што се дешава, него да се запитамо где смо као друштво омашили, шта можемо да урадимо и да ли можемо сада да нешто променимо?

Наша деца су наша будућност, њих треба да сачувамо, а сачуваћемо их тако што ћемо им посветити време, пажњу, љубав, усадити праве моралне вредности, тако што ћемо имати времена за њих, ослушкивати њихове потребе и проблеме  и бити њихов ослонац и подршка.

Please follow and like us:
Друштво