Звук сирене, неизвесност, страх и неверица били су неизоставни звуци и емоције који су свакодневно преплављивали људе на територији Србије давне 1999. године. Ни данас, две и по деценије касније, не постоји особа у нашој држави, која се не узнемири при помену тог периода. Какво је сећање наших суграђана на чувени 24. март 1999. године, питали смо их данас, али подсећамо се и изјава људи и деце из тог периода, који су желели само једно, да рат што пре стане!

-Овде Радио Врање, управо је дат знак из Центра за обавештавање у Врању о ваздушној опасности. Одмах поступите у складу са упутствима, полако и смирено крените у склониште и понесите неопходне ствари, а пре тога отворите све прозоре. Окружни штаб цивилне заштите Пчињског округа у Врању обавештава, да ће од вечерас поједине улице у граду имати уличну расвету до 23 часа, због безбедног повратка радника из друге смене.

Овако је било 28. дана рата у једном од врањских склоништа давне 1999. године. Рат је почео 24. марта око 20 сати, а завршен је 9. јуна у 23:45 потписивањем Кумановског споразума. До тада, 78 дана је народ живео у страху, неизвесности и паници, са увек припремљеним стварима и храном за хитно одлажење у атомска склоништа. Живот је текао, радиле су пекаре, продавнице, док је индустрија стала, радили су људи на њивама.  Радио телевизија Врање је непрекидно радила и у време бомбардовања, те вам из архиве тадашњег Дневника преносимо жеље невиних људи и деце, који су у том периоду поред страха који су осећали, желели само једно, да рат што пре престане.

-Страха наравно на да има, али покушавамо да то савладамо.

-Боље би ми било у школи, да нема рата и да се играмо.

-Ово је нешто страшно, ја се и не плашим, али има оних које се јако плаше. Ово је највећи злочин, злодело у читавом свету, ово је право истребљење.

-Знате шта, ја не могу да кажем да се не плашим, ја се бојим стварно, свега што нас је снашло, али ипак мислим да све има свој почетак и свој крај. Мора да се ово једног дана заврши и оконча. Није ме страх због себе, него због деце.

-Деци света бих поручила да се ово њима никада не догоди, а нама и Клинтону нарочито, да ово што брже престане.

Данас, две и по деценије након рата, Врањанци се овако сећају тог периода: 

-Ко може то да заборави, бомбардовани смо и мислим да нико док је жив не може да заборави. Крене оно ротационо светло и ми кренемо да бежимо, а где да бежимо кад са свих страна бомбардују.

-Само да се не понови више, само то могу да кажем.

-Било је страшно, опасно, како смо лежали у кревет и приликом бомбардовања, нас је детонација дизала из кревета.

-Како да се не сећам, како да заборавим када је то било катастрофално, ужасно, неподношљиво, шта да кажем, бежали смо.

-Била сам код једне пријатељице када је Горбачов најавио бомбардовање, кренули смо кући, нестала је струја. Моји родитељи су спремили путне торбе, а где смо се упутили, у подрум.

Ни две и по деценије касније реч „ рат’’ је болна и увек страхом праћена код наших суграђана. Бојазан да се не понови, не јењава.