Врањанка Весна Стојковић се са последицама НАТО бомбардовања из дана у дан бори последње 24 године. Након што је лане добила протезе уместо ногу које је изгубила, њу је напала нова болест, због чега јој још једном треба помоћ хуманих људи.
Након дугих година борбе, ова храбра Врањанка је лане добила протезе које су јој олакшале свакодневницу и омогућиле да колико – толико, функционише нормално.
Ствари су, протоком времена, пошле од зла на горе, па су Весни дијагностификоване две аутоимуне болести, од којих је она на дебелом цреву малигна. Због тога је тренутно на биолошкој терапији, али болест оставља трага на њено опште здравствено стање, због чега поново има проблема са кретањем.
– Изгубила сам 14 килограма и сада су ми ове протезе велике. Сналазим се, али то није решење, протезе ме жуљају и кад ходам, као да пропадам јер протезе нису у својим лежиштима. Надам се да ћу добити нове, остало је још око 700 евра да се сакупи како бих добила нове протезе – каже Весна.
Весни је новац потребан за најмање два месеца боравка у Београду и то за плаћање смештаја који мора да буде у приземљу или бар на првом спрату и да одговори њеним потребама кретања у инвалидским колицима, што није било лако пронаћи.
– Када бих имала нова лежишта, могла бих да ходам као и раније, када сам набавила протезе – нада се она.
– Ми смо се само захваљивали богу што смо преживели. Нисмо тражили никакву одштету, нити борачку пензију. Али, стицајем околности, после неколико година, када видиш да си оболео од две аутоимуне болести, услед којих сам остала без обе ноге, јако ми је тешко. Када сам решила да тражим борачку пензију, створили су се проблеми – истиче Весна.
Надлежни кажу да медицинска документација није довољна и да морају да се доставе докази из увиђаја који је направљен тог 5. априла 1999. године. Процедура иде споро, ау међувремену, Весна је принуђена да се сналази са више него скромном инвалидском пензијом и накнадом за туђу негу и помоћ. Због тога мора да се за скупа помагала обраћа за помоћ људима који желе и могу да помогну.
– Принуђена сам да, путем медија, молим све добре људе за још то мало пара које морам да прикупим у наредна два месеца. Са новим лежиштима за протезе ћу моћи боље да се крећем и наставим лечење.
Стално сам у колицима, из колица радим, усисавам, бришем прашину, спремам ручак, месим, садим цвеће… – описује своју свакодневницу она.
Весна се у свом стану сналази како зна и уме, али силазак са петог спрата, без лифта, јој представља ноћну мору. Покушала је да овај стан замени за неки други, на нижим спратовима или за зграду са лифтом, али купаца за њен стан без лифта, није пронашла.
– Ја се стварно мучим са овим протезама. Људи се чуде, диве ми се, а неки и не верују да ја силазим и пењем се степеницама само са овим протезама, мисле да је то немогуће – наводи она .
Весна нам је и демонстрирала како се са неодговарајућим протезама спушта и пење степеницама своје зграде у којој живи на петом спрату, без лифта. Показала је да је могуће, али уз много мука. Ова жена је навикла да последње 24 године живи са мукама, али и са надом. Надом у нашу хуманост и несебичност, захваљујући којима је прошле године добила протезе, а које би сада требало да јој обезбеде нова лежишта и улију нову снагу да ће поново моћи да се лакше креће, да се лечи и да се поново нада да ће јој предстојећи дани бити барем мало лакши.
